Ученик VII разреда Андреј Тановић из Карана освојио је прву награду на литрерарном конкурсу који је расписао Град Ужице за ученике сеоских основних школа на тему „Моје село“  поводом одржавања манифестације „Михољдански сусрети села“ чији је домаћин била Основна школа „Богосав Јанковић“ у Кремнима. 

 

МОЈЕ СЕЛО

            Знам, живот ће ме, као и многе друге, одвести одавде. С временом ћу се променити, али сећања на родни крај остаће урезана у мом срцу. Тај снажан печат у мом животу биће и онај траг који ме зове да се вратим у непоновљиве дане детињства, без чега не бих био оно што истински треба да будем.

На први поглед, моје село је као и свако друго, али у њему се крију јединствене, прелепе тајне природе и људи, које тек треба открити. Ако то успем, као по договору, поистоветићу се са њима и увести их у одаје незаборава где ће сијати док је света и века. Таква је моја природа.

Моје село зове се Каран. У њему сам рођен и растем заједно са њим. То се дешава неосетно, баш као и што тече и једна речица, некад весело разиграна, а сад љутита. Неко ју је немаром загадио, а нико се још не досећа да је треба што пре очистити. У зиму је, пре, њена залеђена површина блистала као сребро, као чиста суза, али сада, као за освету, лед више не сија, а вода или киша могу га уништити и најмањим задатим ударцем. Као и човека који се не брани.

У даљини се виде брда која су у пролеће препуна зеленила, животне радости и весеља.  То се преноси на људе. Они својим радом оживљују село. То значи и да одзвања песма птица у чијој лепоти може бескрајно да се ужива. А кад се говори о звуковима, ту је и Бела црква чија звона позивају на важне духовне догађаје и где Каранци упућују своје молитве Богу. Из дворишта школе, преко пута, допире и граја школараца. Све личи на неку складну слику чија је вредност непроцењива.

Понекад је небо над Караном тмурно и препуно облака који слуте на кишу. Они делују бесно, а можда су, у ствари, тужни, па онда лију сузе, све до повратка сунца, тог ватреног чувара, који растерује муње и громове, на срећу нас који волимо његове нежне зраке. Кад се дан рађа, сви га ишчекујемо и уживамо у светлости која се расипа по нама и око нас.

Иако су породице које овде живе различите у много чему, све нас спајају исте вредности и обичаји. Чини ми се да смо сви једна складна целина. Кад је неко тужан, сви га тешимо. Кад се неко весели, радосни смо уз њега. Тако и ми, деца, вредно радимо задатке и радујемо се сваком наученом појму. Игре и снови су нам заједнички.

Живот нам пружа различите могућности. Крећемо разним путевима. Где год да се усмерим,  увек ће ми у срцу бити моје село. Памтићу све његове пределе, све људе у њему живе, сваки заједнички тренутак у којем смо делили добро и зло, срећу и тугу…  Све оно што чини постојање вредним и непоновљивим.

Андреј Тановић VII разред

viber_image_2021-10-31_14-18-39-649 viber_image_2021-10-31_14-18-39-786 viber_image_2021-10-31_14-18-39-942 viber_image_2021-10-31_14-18-40-126 viber_image_2021-10-31_14-18-40-312